Партенон

Две кесе у левој, кофер у десној руци,

угао Булевара уметности и Михајла Пупина.

Прелази улицу док прате је чудни звуци:

судар тегли ајвара и слатког од купина.

Бруцошкиња на Фармацеутском факултету,

од снова и непочињених грехова млађа.

Схватам, док дарује најлепши осмех на свету,

то су тренуци у којима поезија се рађа.

Јутрос је дошла из своје вароши поневши тугу,

двомесечне залихе хране и нешто новца,

к стану измајмљеном у Малом Мокром Лугу

од теткиног назови пријатеља, удовца.

Длан, помодрео од за њу претешког товара,

нежним покретом спушта на моје груди.

Схватам, ,,Добар дан, Небојша" док изговара,

то су тренуци у којима поезија се буди.

На листи најбољих дана овај је место водеће.

Грми, небо из неког разлога од беса кипти.

По поду гомила наше разбацане одеће

и провидним маркером подвучених скрипти,

а ми загрљени, од сопствених мисли тиши,

на врху управо саграђеног Партенона.

Схватам, док шапће ,,Хајде ми песму напиши",

то су тренуци у којима поезија је Она.