тужнија не постоји.
По кавезу упорно у круг трчка,
јури, а у месту стоји.
Нити да осети дашак ветра,
ни сјај сунчевог зрака,
проводи у четврт кубног метра
живот од јутра до мрака.
Заварава га сопствена сенка,
грозничаво је гања,
мислећи да је питома женка,
о, разочарања!
Тек када остану једног дана
непопијена вода
и у углу нагомилана храна,
спознаће шта је слобода.
Зауставиће се заувек котури,
никога да их врти,
кроз отвор ће рука да се протури,
нема живота пре смрти.
У дну дворишта, без свечаног чина
грумен ће земље га скрити.
Тужна је кућног хрчка судбина,
тужнија не може бити.
Нема коментара:
Постави коментар