,,Ко је уопште та Ана Ахматова?",
питао сам се давних дана
док сам по три степеника између спратова
прескакао од приземља до твога стана.
А ти би ме зграбила већ у ходнику уском
не осећајући ни стид ни тескобу,
рецитујући на течном руском
,,Добро је овде" и ,,Вечерњу собу".
И би и добро, и вече, и соба,
од Твоје и Моје градисмо Наше,
шаптала си гризући ми рамена оба
,,Нећемо пити из исте чаше".
Саучеснички су застале и поклопиле
се казаљке свих земаљских сатова.
О, како сте ме жеднога опиле
једнако ти и Ана Ахматова.
Белег тог доба заувек носим.
Кунем се богом и Георгијем светим
научих наизуст све њене песме осим:
,,Тебе се врло ретко сетим".
Нема коментара:
Постави коментар