Доказ

Била је трешња на крају дворишта
на чији врх сам се једини верао,
кад старији брат није био код куће
јер он ме је вичући терао,

поновивши стопут да је с те трешње пао
и зарадио двоструки прелом.
Брига ме... Теби доказах
нема храбријег на свету целом.

Била је река, по њој се зими
хватао лед, прозиран, танак.
По том сам леду једини ходао
умало плативши лудости данак,

једва се скоком обале докопах
кад је почео лед да пуцкета.
Брига ме... Теби доказах
нема храбријег диљем света.

Била је шума, густа и мрачна,
и шушкало се, препуна авети.
Кроз њу сам ноћу једини шетао,
нису ме спречили брижни савети

да може ме нека зверка појести,
бабарога, дрекавац, јети.
Брига ме... Теби доказах
нема храбријег на планети.

Била је јесен, ти као ласта
некуд се далеко селила.
Свима си махала, једино мени
пољубац кришом уделила.

Брат ми је шапнуо ако сам мушко,
сузе би ваљало скривати.
Брига ме... То да те волим,
не морам доказивати...

Брига ме... То да те волим,
то не морам доказивати...

Непроспавана ноћ

Непроспавана ноћ знала је кад да ме одабере,
баш у трену кад си ме, да ћеш отићи, плашила.
Уме она два и два без грешке да сабере,
непроспавана ноћ није ме омашила.

Непроспавана ноћ има неке чудне хобије,
убија тихо, лагано, невидљивим хицима.
Премда само глува тишина у соби је,
непроспавана ноћ зору тера крицима.

Непроспавана ноћ прича бајке скаредне,
измеша лукаво добре и лоше ликове,
увек остави нешто и за ноћи наредне,
непроспавана ноћ има своје трикове...

Непроспавана ноћ ток мисли преусмерава.
Путеве гради као школовани инжењер.
Лако побеђује у исцрпљујућем рату нерава,
непроспавана ноћ никада не пали фењер...

Непроспавана ноћ не дозвољава подпитања...
Непроспавана ноћ осуђује без пороте и суђења...
Непроспавана ноћ... Од сумрака до свитања...
Непроспавана ноћ... Кад нема снова - нема ни буђења...

Зид

Јуче је срушен зид...
Онај, на ком су ноћу, крадом,
поруке шкрабане.
На ком сам, док га прескаках,
изгребао табане.
Нисам водио рачуна,
ситне су то ране,
важно је било прећи са друге стране,
и пазити
да ни најмањи траг не остане,
јер, њен је отац мислио
да неко краде бостане!
А да је знао, на дужем би ланцу
држао кера,
заправо, сваке му је ноћи
крадена најмлађа ћера.

Јуче је срушен зид...
Радници стигли су у зору
и понели чекиће,
неки су запели свом снагом,
а неки ће
лопатом покупити шут,
што пао је на пут.
Они су рушили, а ја
посматрао љут,
гомилу шута који се
по стази набаца.
Ех, по тој сам стази
праћен цвркутом врабаца,
пузао блатњавих колена
до тајног места онога,
где ме је чекала с осмехом,
босонога.

Јуше је срушен зид...
На месту на ком је био
сад жица је бодљикава!
И велика табла која
све најбоље одсликава,
али, неће ме натпис
''приступ забрањен строго''
спречити, кад ни њен отац
није мог'о,
да и поред свих претњи
и стриктне забране,
прескочим и бешумно клиснем
кроз завесе набране,
и у собичку скученом
у скромном кућерку,
под сјајем месеца
љубим му ћерку.

Јуче је срушен зид...
Неком је сметао
и тај неко није чекао ни часак,
неколико удараца тупих
па страховит прасак,
чак до друге-треће улице
прашина се дигла,
и није остала читава
ни једна цигла.
А сећам се, на зиду је седела
као на иглама,
стражарила ако отац наиђе
док уклешем на циглама,
у оном срцу са стрелом
почетна слова имена наших.
Глумио сам храброг јунака,
а оца јој се плаших!

Јуче је срушен зид...
О свему иза зида
се дуго нико не стара,
ничега нема сем густог
шипрага и честара.
Уместо њиве, са које је у јесен
убирана летина,
нићи ће нека велика,
ружна зградетина!
И нико неће знати
какав то беше мерак,
да се доскочи са друге стране
и угледа кућерак,
и она, пуштене косе,
што на маслачак мирише.

Јуче није срушен само зид...
Срушено је много више.

Сабеседник

Тражи се сабеседник,
необичан, причи вичан,
који зна шта, кад, и како рећи.
У осеци ретко вредних,
неко ко је мени сличан,
да кроз живот корача жмурећи.

У радости саучесник
а у тугама сапатник,
чувар новца крај бунара жеља.
Ноћу бонвиван и песник,
дању неумољив ратник,
спреман да без суда савест стреља.

Тражи се саговорник,
за причу о којечему,
ваздан смирен и манира финих.
У најезди гласно орних
за омаж на исту тему,
неки доброћудни полуциник.

Да сабира и да вага,
док јуриша путем који
ређе разум, чешће срце слуша.
Власник закопаног блага
које нигде не постоји
сем у сенци утопљених душа.

Сабеседник и даље се тражи,
ако се препознаш, ти ми кажи.

Крупноока

Питаш за љубав да кажем ти шта је,
којом јединицом се мери она?
Када се узима и кад се даје,
колико је то метара, тона?

Крупноока, љубав не мери вага,
и не може је метрити метар!
Она проструји телом без трага,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је ветар?''

Не, није ветар, не онај који
лице ти милује топао, лаган...
Ковитлац то је који све носи,
љубав је прави тропски ураган...

Питаш за љубав да кажем ти где је,
у ком се скровишту она скрива?
Зашто час хлади а час греје,
како час јача, час слабија бива?

Крупноока, љубав је осећај нови
који тренутак слабости чека,
а онда телом полако плови,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је река?''

Не, није река, не она у којој
шаран се мрести у пролећне дане.
Бујица то је која препреке нема,
љубав поруши и најчвршће бране...

Питаш за љубав да кажем ти штошта,
сваки би одговор желела знати.
Како изгледа, колико кошта,
што се због ње и слави и пати?

Крупноока, љубав у свему нађе сврху,
смекша и срце попут камена тврдо,
тера да стално стреми се врху,
кажеш ''а-ха, знам, значи љубав је брдо?''

Не, није брдо, не оно с којег
снегови с првим сунцем окопне...
Планина то је, висока, стрма,
на чији врх се мало ко попне...

Реч

У које рухо реч да оденем?
Која то реч да буде ми побратим?
Разговор с тобом да заподенем,
којом речју да ти се обратим?

Треба ми реч што изазива буре,
неизговарана често,громка!
Дубока - к'о први уздах цуре,
снажна - к'о први загрљај момка!

А плашим се, да ћу, међутим,
када је нађем, да је прећутим!

Неверник

Можда ти кажем да си најлепша,
и да те волим можда слагаћу!
Али, чим ново јутро осване,
за неком бољом срећом трагаћу.

И зато боље не залећи се,
полако. немој никуд журити.
Данас гледам те заљубљен,
већ сутра можда ћу зажмурити...

О својим сновима ми не причај,
јер нећеш тиме ништа постићи!
У зору, кад ново сунце јави се,
ко би га знао куда ћу отићи?

Јер сам неверник у души,
слаткоречиви уметник лажи,
који туђе снове руши,
успут, док себи срећу тражи.