Зид

Јуче је срушен зид...
Онај, на ком су ноћу, крадом,
поруке шкрабане.
На ком сам, док га прескаках,
изгребао табане.
Нисам водио рачуна,
ситне су то ране,
важно је било прећи са друге стране,
и пазити
да ни најмањи траг не остане,
јер, њен је отац мислио
да неко краде бостане!
А да је знао, на дужем би ланцу
држао кера,
заправо, сваке му је ноћи
крадена најмлађа ћера.

Јуче је срушен зид...
Радници стигли су у зору
и понели чекиће,
неки су запели свом снагом,
а неки ће
лопатом покупити шут,
што пао је на пут.
Они су рушили, а ја
посматрао љут,
гомилу шута који се
по стази набаца.
Ех, по тој сам стази
праћен цвркутом врабаца,
пузао блатњавих колена
до тајног места онога,
где ме је чекала с осмехом,
босонога.

Јуше је срушен зид...
На месту на ком је био
сад жица је бодљикава!
И велика табла која
све најбоље одсликава,
али, неће ме натпис
''приступ забрањен строго''
спречити, кад ни њен отац
није мог'о,
да и поред свих претњи
и стриктне забране,
прескочим и бешумно клиснем
кроз завесе набране,
и у собичку скученом
у скромном кућерку,
под сјајем месеца
љубим му ћерку.

Јуче је срушен зид...
Неком је сметао
и тај неко није чекао ни часак,
неколико удараца тупих
па страховит прасак,
чак до друге-треће улице
прашина се дигла,
и није остала читава
ни једна цигла.
А сећам се, на зиду је седела
као на иглама,
стражарила ако отац наиђе
док уклешем на циглама,
у оном срцу са стрелом
почетна слова имена наших.
Глумио сам храброг јунака,
а оца јој се плаших!

Јуче је срушен зид...
О свему иза зида
се дуго нико не стара,
ничега нема сем густог
шипрага и честара.
Уместо њиве, са које је у јесен
убирана летина,
нићи ће нека велика,
ружна зградетина!
И нико неће знати
какав то беше мерак,
да се доскочи са друге стране
и угледа кућерак,
и она, пуштене косе,
што на маслачак мирише.

Јуче није срушен само зид...
Срушено је много више.