На свет сам дошао наопачке, не наглавачке како је уобичајено већ управо наопачке, прво ногама па тек онда главом. Иако је био неподношљиво болан порођај, мајка би са поносом говорила да је то једини бол који сам јој у животу нанео, што је и мене чинило ништа мање поносним.
* * * * * * * * * *
Лепо. Тако се наопачке чита реч Опел, премда уопште није лепо видети Астру у наопаком положају, или још горе бити тада у њој. Теме ослоњено на кров који је ослоњен на земљу, тело угрувано и стишњено између седишта, а на небу које постепено прелази из светле ка тамним нијансама плаве да би одједном постало зифт црно, само једна звезда, најсјајнија, анђео чувар.
* * * * * * * * * * *
Кревети су нам били један наспрам другог, хтели - не хтели били смо усмерени на разговор немих погледа, имала је мала стопала, неостругане пете, прсте без икаквих аномалија које ниједне ципеле на свету не би нажуљале, имала је очи које су криле поносну сету, плаве и бистре, лутале су у простору ограниченом зеленим зидовима и трагале за нечим чега нема. Или нечим чега има а што само она види. Нисам желео да верујем у причу да су очи огледало душе, ускратио бих себи задовољство намере истинског упознавања њене душе. Шта ли је она мислила о мојим стопалима и очима?
* * * * * * * * * *
„Зови ме како хоћеш, зар је у овој ситуацији битно име?"
„Ања!"
„То ти је нека непрежаљена љубав?"
„Не, све сам љубави прежалио, а име је врло једноставно и кратко и чита се исто унатрашке."
„Како се беше то зове?"
„Палиндром."
„Да, као Ана воли Милована!"
„Или као Ања воли миловања!"
Ипак јој осмех измамити није тако тешко као што се у први мах чинило.
,,Волиш се играти речима?" . Реторичко питање.
,,Волим" ипак одговорих. Волим и длановима али то прећутах.
* * * * * * * * *
,,Е... Стварно си рођен наопачке?"
„Стварно, зашто бих измишљао?"
„И шта су ти рекли?"
„Отац да сам одмах пожелео да се разликујем од друге деце, деда да ћу доста ходати и бити велики путник, а баба да сам стрпљив и да ћу увек добро размислити пре но што ишта учиним"
„Мајка?"
„Мајци је било битно да сам жив и здрав".
„Нико ти није рекао праву истину?"
„А то је...?"
„Да се кријеш у мраку и не желиш показивати своје право лице!"
Затекла ме је.
,,Мени се можеш отворити, свакако ускоро одлазим тамо где се тајне заувек чувају".
Уздахнуо сам нечујно, препознавши жељу да сву таму болничке собе упије у своје речи како би ме могла погледати несакривеног.
* * * * * * * * * * *
,,Е... Која је најлуђа ствар коју си учинио у животу?"
„Немам појма, ја сам штребер, нисам правио лудости!"
„Добро, а када би могао да урадиш?"
„Можда није лудост, али волео бих да живим на датумској граници, у Науруу или Палауу тако да могу једном ногом да будем нпр. у уторку а другом у среди!"
,,Шта ти је то Пауру, Налау или како већ?"
„Небитно, шта си ти најлуђе учинила?'"
„Ниси ни ти мени рекао!"
„Добро, а шта би волела да можеш да урадиш?"
„Две ствари!"
„Прва је...?"
„Да имам снаге да прекорачим овај непремостиви јаз између наших кревета и шапнем ти пар речи.''
Морао сам да сакријем устрепталност тривијалном констатацијом:
,,Пар значи две!"
„Цепидлако... Мада и две би биле довољне!"
„А друга?"
„Да имам свој мали оркестар, да свирамо и певамо само за своју душу".
„Хајде да ти и ја будемо оркестар. Ето, ти си тако танана и милозвучна, фино би било дотаћи те уснама, лако могу да те замислим као кларинет!"
„А ти си тако незграпан и огроман, прстима би било чаробно шарати по теби, прави клавир!"
„Клавир и кларинет - оркестар Клавиринет!"
„Сјајно! Да запевамо?"
„Немој да си луда, глуво је доба, полудеће сестре!"
„Оне су већ луде, а ионако смо везани и затворени. Почни, бирај шта ћемо!"
,,Немам појма, ја обожавам Чорбу".
„А када паааадне ноћ, ја зоооовем упомоћ..." , пустила је глас одједном добивши из ко зна којих лагума душе снагу коју као да је чувала за тај моменат.
,,...јер тебе нема тууууу!" , прихватих изазов.
Иако нумера није била са тог, паде ми на ум наслов једног другог Чорбиног албума. Лабудова песма.
* * * * * * * * * *
,,Слободно пребаците кревет поред њеног, само га не окрећите"
„Па не можете тако наопако, љутиће се доктор, није у реду!"
„Реците да се покварио точкић"
Већ је била поприлично уморна, али јој је пријала моја одлучност и то што сам јој надомак те се можемо гледати без превеликог напора..
,,Е... Хвала"
„Ништа лично, зелена боја одмара очи, зато сам прешао да могу гледати у зид"
„Умеш ли да гледаш преко зида?"
„Наравно!"
„Сјајно, моћи ћеш да ме видиш и када будем са друге стране".
* * * * * * * * * *
,,Е"
„Нисам ја Е већ Небојша!"
„Е"
Није одустаајала од намере да ме не зове именом већ словом.
„Шта је било, спавај!"
„Је л' говориш руски?"
„Пањимају, скажи миња"
„Знаш које је слово најсавршеније?"
„Немам појма, које?"
„Абаротноје Е"
„Абаротноје Е?"
„Да, име га тако лепо описује да не оставља никакву дилему!"
,,Свашта, треба ти једанаест слова да би описала име једног, прекомпликовано".
,,Ти си прекомпликован!"
,,Свеједно, далеко је од савршенства."
,,Е.. Ја бих да будем твоје абаротноје Е!"
Ипак абаротноје Е јесте најсавршеније слово.
* * * * * * * * * * *
,,E.. Хајде да палацамо језицима!"
,,Не лупетај."
,,Не желиш?"
,,Жеља је неупитна, али овако фиксирани - немогуће је!"
,,Не желиш јер нисам дуго прала зубе!"
,,Нисам ни ја, ко у овом амбијенту размишља о прању зуба!"
,,Лизни леви палац врхом језика!"
,,Ево!"
,,Дај овамо, и ја сам лизнула свој".
Схватио сам игру речи, то је подразумевала под палацањем језицима.
"Е.. Изрецитуј ми неки свој стих, али да буде весео".
,,Све стазе света воде некамо,
сваку до ње знају ми ђонови,
постоји љубав коју одувек чекамо,
да се деси и никад не понови!"
,,Дивно.. Благо њој".
Спојили смо палчеве и држали их стиснуте толико дуго и тако јако да су нам се вероватно и отисци помешали, питање је да ли би неко могао помоћу њих да нас успешно идентификује.
* * * * * * * * * * * * *
Није био потребан палац за идентификацију, дошла је мајка.
,,Извините, Ви сте тај господин Е?"
Сузе би и без климања главом дале јасан одговор.
,,Даница је тако лепо причала о Вама!"
Даница! Јасно, звезда анђео, чувар.
,,Хвала Вам од срца, поменула је да сте премда дошли из мрака успели да јој унесете светлост у последње дане. Које је Ваше право име?"
,,Е!"
Смешак..
,,Замолила је да Вам оставим ову плочу као поклон, ,,Кост у грлу", први студијски албум Рибље Чорбе, раритетан примерак!"
Кост у грлу.
* * * * * * * * * * * * * * *
Као кад ходам кроз шуму и прођем кроз паучину, замахнем руком да је скинем али остане неки део, час на трепавици час у коси, и колико год да скидам нечега и даље има.
,, ...и сваки нови дан, ко смрт је досадан, јер тебе нема туууу...!"
