Номад

И пре него што живот поче,

осуђена сам да будем сироче.

Мајка, (ако је мајком звати могу),

на свет ме донела почетком зиме,

оставивши ме на милост богу

не дајући ми ни млеко ни име.

Вероватно би ме растргли вуци

или бих умрла од хладноће

да није шумар са пушком у руци

кренуо да обиђе забран и воће,

застао, мислећи да можда сања,

(откуд у шуми да чује плач бебе),

спазио ме, извукао из грања

и спасао пригрливши чврсто уз себе.

Много је од тада минуло дана

а још туга надире из оба ока.

Живот је суров, ствара стотину рана

али ниједна није као прва дубока,

понеки осмех ме не заварава 

да пут до звезда води преко трња,

оба су ми образа гарава,

коса црна, душа још црња,

простирка ми је зелена трава,

прекривач бескрајног неба комад,

божијим чудом сам жива и здрава,

безимена а ипак с именом - Номад,

и пре него што живот поче,

осуђена да будем сироче.