Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо! Ово није збогом.
Видимо се опет са следећим ратом.

Пољубац диван

О, како ти је пољубац диван..

Нежан.. Као меда од плиша

у бебином наручју нехајно скривен.

Свеж.. Као јутарња киша

којом сам више пута умивен.

Сладак.. Као трешњица зрела

преко комшијског плота брана.

Топао.. Као ролка из села

бакиним рукама брижљиво ткана.

Опојан.. Као поље мака

на врховима мјанмарских голети.

Заводљив.. Као светлост јака

којој лептир не уме одолети.

Чистији и од планинске реке..

Чаробан, као сан давно сниван..

О, како су ти усне меке..

О, како ти је пољубац диван..

У ноћи Богојављења

По легенди, у ноћи Богојављења
бива што никад сем тада не бива,
ко се не боји студи и дављења
може у поноћ Дунав да преплива..

Са оне стране Месец је млађи,
жут и округао као јабука,
сто пута ме је хватао у крађи,
ћутао, да се не диже халабука..

Њене су усне све што сам крао,
ноћи нас својим скутима крише,
после свега ми је једино жао
што нисам чешће, што нисам више..

Исте ме чежњиве слике прогоне:
изнад колена хаљина набрана,
неубедљиво строго ,,Не!",
било је стрепња пре него забрана..

Дланови знали су где да се удоме,
пратили обрисе бујних јој груди..
Луд се радује једнако лудоме,
о, да, ми смо били баш луди..

Све стране света воде некамо,
све стазе до ње знају ми ђонови..
Постоји љубав коју одувек чекамо,
да се деси и никад не понови..

Живот свакоме судбину кроји
да се испитује и прерачунава..
Све што је било заувек постоји
записано с оне стране Дунава..

Човек

Човек, то је клатно што се стално љуља,

на тананој нити осуђен да виси,

ваздан тражећ' излаз из дубоког муља

с надом која оста на мајчиној сиси.

Ума свог и снаге добровољни донор,

годинама лечен мрвама плацеба,

научен да мисли - што је дубљи понор

снажнији је одраз бескрајнога неба.

Трпељивост дуга поломиће кичму,

повијаће главу терет тешког јарма,

док ударци пљуште, трпи, није бич му

казна ни голгота, само лоша карма.

Посматраће живот с приобаља реке,

врхове планина називаће домом,

чекајући Сунце пашће попут смреке

у олујној ноћи половљене громом.

Тихо ће крај одра шапутати руља:

,,Штета, све што није, могао је бити!''

Човек, то је клатно што се стално љуља,

осуђен да виси на тананој нити.

Међа

Дединим пиштољем марке ,,Beretta"
са два хица у пределу груди,
јуче је комшија Марковић Срета
пресудио комшији Попов Буди.

Сукоб је трајао. Озбиљан, прастар,
свако би мало севале варнице.
Ишли су у суд и у катастар,
претреси, тужбе, рочишта, парнице,

ниједан да преко сујете пређе
и стави тачку на те ствари.
Упорно спорише се због међе
и око тричавих четврт ари.

У оне дане када се напије,
пргаве нарави Буда Попов,
стао би испред комшијске капије,
урлао: ,,Срето, ти си лопов!"

И синоћ након три препеченице,
узавреле крви, руменог лица,
викну, али на сред реченице
пресекоше га два оштра хица.

Дозлогрдило је Срети да чека,
одлучио је да преломи први.
Остаде док је света и века
трајно обележена међа у крви.

Солфеђо

Знам, никад ниси имала часове
ни соло певања, ни солфеђа,
а испушташ тако дивне гласове
док усне ми клизе низ твоја леђа..

18

Земља се око Сунца обрнула осамнаест пута,

стрпљењем ме наоружала да те брусим и вајам.

Остала је непомућена радост сваког минута,

љубав се очиња поклања, не даје се на зајам.

Временом схватићеш живот уме да гура, саплиће,

насупрот матици ваља почесто пливати узводно.

Ноге тону у песак онамо где је најплиће,

једино се у дубинама дубоки осете удобно.

Где други сеју чемере с осмехом сади божуре,

мудром тишином побеђују се грлати, бахати, гласни.

На време стижу који знају кад треба да пожуре,

за срећом увек жури, за тугом ваздан касни.

Године, то је осушено мастило из крштенице,

мостови и уски кланци који се морају прећи.

Осамнаест - године које јако рашире зенице

одраз у огледалу постаје крупнији, већи.

Сутра све остаје исто једино дан је нов,

још су над тобом сенке што би од тмуше те спасле.

Лакше је зидати кућу кад имаш сигуран кров,

малени дечаче мој, добродошао међ' одрасле!