Сунце

Понеси два-три зрака у шаци,

чувај их као пума младунце..

Када ме сретнеш у вис их баци,

нек небо гори, буди ми Сунце..

Лесото

Дивља попут Габона,
врелија од Алжира,
својим осмехом она
срцу не да ми мира..

Раскошна попут Кеније,
одлучна као Гамбија,
уз њу је небо шареније,
свака реч стопут храбрија..

Опасна као Либија,
живља но што је Судан,
кад се уз мене прибија
сваки је мишић будан..

Издашна попут Чада,
далека као Комори,
уз њу се порађа нада
док као киша ромори..

Смела као Џибути,
тиша од Етиопије,
мирисом своје пути
ошамути ме и опије..

Живахнија од Гане,
једра попут Анголе,
заводи натанане,
такве се жене воле!

Снажна попут Марока
или Гвинеје Бисао,
за искру из њеног ока
сто бих дуката дао..

Чаробна као Того,
слађа од Мауританије,
жалим често и много
што је не сретох раније,

да шапнем јој: ,,Лепото,
не буди више тужна!
Ти бићеш мој Лесото,
ја твоја Африка Јужна"!

Грешник

Нити сам лажно плакао,
нити се лажно смешио,
ни молитве прескакао,
нигде нисам погрешио,

ни крао нити грабио,
никоме крила секао,
ни нож у леђа забио,
никоме реч лошу рекао,

никога понижавао
нит се у прса бусао,
ни лажну наду давао,
ни чорбу ђавољу кусао,

нити сам судбу кињио,
нити псовао светиње,
нити сам подетињио
кад сви други подетиње,

никад се ни са ким побио,
ни ватру нигде палио,
нити сам ишта добио,
нити због тога жалио,

нити сам у грех хрлио,
нит с богом збијао шале..
Због тога што бих те грлио
нек ме на ломачи спале!

Апокалипса

Босонога плешеш по паркету,
подијум од прозора до врата,
замишљена, у неком свом свету
изван познатих координата,

рушиш ситне фигуре од гипса,
ломи се скуп порцелан из Севра..
,,Нек буде потоп! Апокалипса!
Дајте ми вина нудим сто евра,

да се попије, да се залије
сутра које побеђује јуче!"
Оном ко те с руба провалије
за руку ухвати и одвуче

нудиш своју лепоту и чедност,
тело богиње, душу ратника..
Срце је непроцењива вредност,
већа од дуката и златника,

очи затвараш и руке шириш,
к'о фетус склупчана на под падаш..
Некоме уз ког ћеш да се смириш
у потаји се и даље надаш,

да те стави на крилатог ата
и скривену испод својих скута,
води ван знаних координата,
иза граница Млечнога пута..

Дуг

Ништа ми ти не дугујеш, сине,
немој  се мучити, залуд сабирати..
Да, скуп је професор виолине,
но, свим си срцем волео свирати..

О, задовољства! Сви сетни тонови
док си гудалом жице гладио,
да може време да се понови
свакако бих исто урадио..

Водити те на часове пливања,
гледати блаженог у базену,
непрепричиво! Чиста уживања!
Моменти који немају цену!

После тренинга кад глава пада
на задње седиште аутомобила,
знао  сам тад, а знам и сада,
тако птићима  настају крила..

Другари, девојке, ноћни проводи,
коме ако не теби давати?
Љубав у сумњу никад не доводи,
те стога немој обрачунавати..

Нова открића и нова трагања,
путовања, часови вожње,
то су, сине, мудра улагања,
ко добро сеје, добро и пожње..

Јер кад се у живот ступи
дигнуте главе, спуштеног гарда,
мало је да се тај понос купи
и милион и милијарда!

Полако, временом све се схвати,
сваки се извор радује реци..
Рекао сам ,,памти па врати",
али.. Не мени.. Већ својој деци..

Странац

Жеље су ти топле и питоме,
ткане рукама најбоље ткаље,
све би мењала а да при томе
све исто остане и на даље..

Док борба траје, јагње божије
сни у наручју Тројеручице,
свесно да сакривен на кожи је
белег искусне, гладне вучице..

О том је давно писао Хесе..
Вук уме победу да однесе..

Немири су се ускомешали,
попуштају линије одбране..
Бедем порозан, ђаво се не шали,
улепшава, лукавством обмане,

учини да се душе озаре,
помислиш да си надомак рају,
а онда дуне северац с Козаре,
остави наду на издисају..

О том је давно писао Данте..
Враг свуда тражи ађутанте..

Зору вребаш испред огледала,
са друге стране незнано лице,
плими стихије би се предала
да није осећаја кривице..

Збуњен се свом одразу не диви,
не може довека маску носити..
Љубав нема облик одредиви,
питаш се понекад - ко си ти?

О том је давно писао Ками,
највећи странци смо себи сами..

Вук нарав не мења, ђаво мами..
Највећи странци смо себи сами..

Први

Била је журка, више седељка,

једног октобарског понедељка,

код добре ругарице Ане Тадић.

Била је она, дугих плетеница,

ситних очију и крупних зеница,

и ја, сасвим обичан младић.

Била је тама, светла слаба,

са грамофона ишла је Аbba,

Waterloo а затим S.O.S. .

Била је храбра, пришла је сама,

без нелагоде и трунке срама

питала јесам ли за плес.

Била је поноћ, ситни минути,

нисам знао шта разум мути,

зашто се срце толико батрга.

Била је тужна, строги јој тата

наредио да мора да хвата

последњи ноћни бус са Трга.

Била је лепа, топла и мека,

спремна као да одувек чека

загрљај што уме кост да смрви.

Била је јесен, за њом се жали,

све се заборави временом, али,

заувек памтим пољубац први.