Мокролушко гробље

Јевтовић, Радисављевић, Барац,
Јовев, Стојковић, Мичев, Рачић...
Загрљени жена и мушкарац,
насмејан плавокос дечачић

посматрају свет са гранита
избледелог од Сунца и зиме.
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам име?"

С длетом у руци, каменоресци
клешу белом бојена слова,
крила анђела, стих у свесци,
пејзаже недосањаних снова.

Крај свеже хумке, тик до крста
цигарета, букети цвећа,
јабука, колачи свију врста,
брдо недогорелих свећа.

Киша у инат тишини добује,
црта сузе бронзаној бисти.
Наизглед, свако у свом гробу је
а сви су заједно и сви исти,

нико богат, нико сирома',
камарати невидљивог строја,
адреса заједничког дома:
Мокролушко гробље, без броја.

Вуксан, Градимир, Миљко, Вита,
Милева, Вука, Биљана, Нена...
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам имена?"

Брод

Даске које су отац и мајка скупљали 

за никад направљени брод,

исекао сам и уредно сложио 

покрај пећи, на под.

Средином децембра, за славу, 

кад крене цича,

завршиће се пре много година 

започета прича.

Кроз оџак, као црвоточину 

коју је сећање оформило,

проћи ће најпре труп, 

па палуба, и на крају кормило,

а ја ћу стајати на трему 

и посматрати облак дима,

како небеском пучином 

напокон плови са њима.

Жаку Преверу

Недеља.  Логично, не ради фарбара.

Под надстрешницом таман два места.

Мало је вероватно да зове се Барбара

хиљаду километара далеко од Бреста.

Но, док се од провале облака крије

у заклон од сопственог тела мањи,

размишљам о томе како киша лије

к'о онда у Сијамској улици, у Бретањи, 

и ко је та девојка срећна и мокра:

Маја? Данијела? Светлана? Марија?

Живот је лопов, скоро све нам покра,

јесте Жак, "...рат је велика свињарија...",

а ипак, када она осмех развуче

сви погрешни дани постану бајати,

погледом шапуће: ,,Мир је почео јуче

и до краја ће наших живота трајати".

Никога није било крај капије.

Нико је именом није звао.

Може ли човек да се напије

само од тога што му је жао?

Јер киша преста. И она неста.

Осташе тек две-три капи на реверу.

Хиљаду километара далеко од Бреста

одзвања нечујно "Хвала, Преверу"..

На барикадама

Те јулске ноћи када се од Судана отцепио Јужни Судан
био сам будан,
посматрајући на ТВ-у веселе становнике Џубе
како се грле и љубе.

Десетине хиљада мушкараца и жена,
пијаних од славља, у камере CNN- a
пред Парламентом и бомбама срушеним зидом
узвикивало је: ,,Freedom!" ,,Freedom"!

Скоро до детаља пресликано јесте
било у зиму деведесет и шесте.
На граници Коларчеве и Српских владара,
са много енергије и још више жара

уз звуке пиштаљки, шерпи, лонаца, труба,
пред  кордонима милиције наоружаним до зуба
клицасмо громко: ,,Слобода!"  ,,Слобода"!
О, како је мало потребно да се све проспе и прода.

Мај двехиљадедвадесеттреће,
четврт века траје осећај чудан.
Ко је имао више среће?
Србија или Јужни Судан?

Успаванка за Ану Ах.

,,Ко је уопште та Ана Ахматова?",
питао сам се давних дана
док сам по три степеника између спратова
прескакао од приземља до твога стана.

А ти би ме зграбила већ у ходнику уском
не осећајући ни стид ни тескобу,
рецитујући на течном руском
,,Добро је овде" и ,,Вечерњу собу".

И би и добро, и вече, и соба,
од Твоје и Моје градисмо Наше,
шаптала си гризући ми рамена оба
,,Нећемо пити из исте чаше".

Саучеснички су застале и поклопиле
се казаљке свих земаљских сатова.
О, како сте ме жеднога опиле
једнако ти и Ана Ахматова.

Белег тог доба заувек носим.
Кунем се богом и Георгијем светим
научих наизуст све њене песме осим:
,,Тебе се врло ретко сетим".

Шајка

У тихој ноћи клизила је шајка низ Тамиш,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Крај мене ти, богом дана да уздахе мамиш
лепотом која све друго успе да засени.

Месец нас мотрио, вечерњом росом опран,
чаробно жут као да је преливен јодом.
Песма се чула, сладуњави мецосопран
сва чула будио док је лебдео над водом.

Руке се наше у трену овлаш дотакле,
срећа ил' случај, свако у томе има свог удела.
О, знам шта значи кад очи тако цакле,
изговор беше да те је врелина слудела.

Плитку си воду згазила ногама босим,
тело се њихало заносним ритмом фламенка,
морао сам тада да клекнем и да те просим,
заувек да будем ти штит, бедем и сенка.

Бледим руменилом ближила се зора из потаје,
љубавним појем дозивале су се сиве чапље.
Молио сам сваки тренутак да вечно потраје
док мед са твојих усана по мени капље.

У тихој ноћи клизила је низ Тамиш шајка,
по приобаљу плесале су врбе и јасени.
Била си ти, био сам ја, била је бајка,
таква, да својом лепотом све друге засени.

Марш!

На месном гробљу у Запорожју

ископана је никад дубља рака.

Уз људску сузу и опрост божју

у њу су спуштена три дечака.

Са друге стране, на крају села

коме се нико не сећа имена,

три су мајке скрханих тела

грлиле три сандука лимена.

А ви, бедници, не часећи часка,

ценећи доларе више од туге,

прогласисте милијардера Маска

нај губитником двадесет друге?!?!

Животи деце? Мајчини крици?

Стидите се... То су губици!