Гола Маја

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Гола, као кад била си моја,
у некој соби, у неком граду.

Нијансе, обриси и облине,
поза с рукама иза темена,
однекуд ми се познатим чине.
Чежња пркоси зубу времена.

Но, ја те нећу сликати кистом.
Без платна, боје и штафелаја,
ко ће те смети назвати Истом?
Биће то потпуно Нова Маја.

Уместо гваша и акварела,
техником мајстора старог кова,
за приказ лица, груди и тела
трошићу само речи и слова,

сви ће између редова моћи
наћи истину мастилом ткану:
све ће на овоме свету проћи,
сем ватре која је у вулкану.

Највећу тајну једног ми лета
открио давно покојни стрикан:
"Дечаче, памти, од свих портрета,
највреднији је у глави сликан".

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Једном ћеш опет постати моја,
да има наде не губим наду.