среда, 7. фебруар 2018.

Дуг пут

Премда је кофер пун као брод,
увек још нешто стати  може..
Папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за ,,не дај боже",

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка.
Чик да се неко пита и чуди:
,,Побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати,
на дуг пут сина прати.

Отац, као што увек бива
зна како се носи са бригом.
Слуђене емоције скрива
осмехом и кратким мигом,

говори без трунке дилеме:
,,Зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али,

у себи кришом пати,
на дуг пут сина прати.

Аутобус, главна станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
прве болести и прве цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Све у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
започета нова страница,
када се следе своји снови,
небо је једина граница..

Није чудно, колено клеца,
реченице у грлу застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут син кад се прати..



Нема коментара:

Постави коментар