Дуг пут

Премда је кофер пун као брод
увек још нешто стати  може:
папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за не дај боже,

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка.
Чик да се неко пита и чуди:
,,Побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати
на дуг пут сина прати.

Отац, као што увек бива
зна како се носи са бригом.
Емоције слуђене скрива
осмехом и кратким мигом,

говори без трунке дилеме:
,,Зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али,

у себи кришом пати,
на дуг пут сина прати..

Сутон, аутобуска станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
немиле болести и миле цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Свет у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
у грлу кнедла се оформила,
ако се следе своји снови
ваља се чврсто држати кормила,

није чудо што колено клеца,
на пола образа сузе застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут кад син се прати..