недеља, 25. фебруар 2018.

Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи,
дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.
Не знам кад се појавила нити одакле је донета,
непризивана постави питања, па се дуго одгонета

је ли баш тако морало или је другачије требало,
да се више размишљало, да се мање колебало,
кога је ваљало освајити, ком се наизглед покорити,
са киме се збратимити а против кога борити?

Није потребан разлог нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи.
У улогу се своју уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у времену неком будућем када бих се подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлегнем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме,
ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко скривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам до циља долази прва,
не заборавља кад се појави да остави свог црва.

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.

Нема коментара:

Постави коментар