Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.
Не знам кад се појавила нити од куда је донета,
лукаво поставља питања да се дуго одгонета

је ли баш тако морало или је друкчије требало,
да се више размишљало, да се мање колебало,
кога је ваљало освајити а коме се покорити,
са киме се збратимити, против кога се борити?

Није потребан разлог нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи.
У улогу се уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у временима будућим када бих се подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлежем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме.
Ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко скривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам до циља долази прва,
не заборавља кад се појави да остави свог црва.

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.