Запретићу

Запретићу Месецу да мирује,
посматра те и не додирује
одраз свој на телу нагом.
Ветру дозволићу, он може
да пређе ти преко коже,
овлаш, не свом снагом.

Наредићу ноћи да потраје
док те посматрам из потаје
као драгу црно-белу фотку.
Постељи да те обавије,
ногу у колену савије
и успава, тиху, кротку.

Упитаћу време да успори,
да певуши док се не умори,
песму што је крај тебе зачета.
Зори ћу рећи да застане,
да шапне ми како то настане
лабуд од онаквог пачета.

Замолићу јесен да послуша,
да створи или бар покуша,
врелину какву само јул има.
Кад снена се на бок окренеш,
лавину у мени покренеш,
уживање свим чулима.

Запретићу Месецу да мирује,
само посматра и не распирује
ватру која у мени пламти.
Ветру дозволићу, он може,
да спусти жар преко коже,
који одувек желим да дам ти.