За Елизу

Кућа јој је била на углу,

преко пута трамвајске станице,

покрај радње из чијег излога

свет су посматрале беле венчанице.

Нисам случајно туда шетао

да бих посматрао сунце у сутону,

већ сам чекао немирне прсте

да у клавирске дирке утону,

ни предалеко, ни одвећ близу,

док је свирала „За Елизу"..

Мајци се њеној учтиво јављах,

притајен осмех и благи наклон,

па тиши и од сопствене сенке,

орах користећи као заклон,

заузео бих познато место,

на врх капије прислонио лактове,

замишљен, у неком свом свету,

ишчекивао почетне тактове,

један за другим у складном низу,

она је свирала „За Елизу"..

Замишљао сам, није да нисам,

како би било да сам, на пример,

био оно што нисам био,

најпознатији клавир штимер,

па кад ме зовне, да је најзад

поздравим и додирнем руке,

док објашњава како јој клавир

испушта понекад чудне звуке,

као да бубице дрво гризу,

док она свира „За Елизу"..

Ко би га знао где ли је сада,

од онда прође много година,

разне сам слушао композиције,

Вагнера, Хајдна, Глинку, Бородина,

А и она је сигурно свирала,

Шопена, Шуберта, Моцарта, Грига,

толико сјајних је мелодија,

а ни за једну није ме брига,

сем оне која је срцу ми близу,

кад она свира „За Елизу"..