Ту сам

Ту сам где сам морао стићи
онда када сам почео ходати..
Победе неке ћу мимоићи,
неке поразе ћу придодати,

али када ставим на кантар,
добро и лоше, срећно и тужно,
лако је да се препозна јантар..
Ништа сем ње није ми нужно!

Поклањам јој, сведоци ви сте,
срце и разум, онако ђутуре.
Мењам проћердане аористе,
за обећавајуће футуре,

у сваком од наредних живота,
уз раме њој ћу одрастати..
Бићу капетан поморских флота
које неће никада застати,

лако победићу Харибде, Сциле,
у лахор претворићу цунами..
Њене ће очи, топле и миле,
лучоноше ми бити у тами..

Ту сам где сам морао доћи
још у доба великог праска..
Чувар страха у олујној ноћи,
којем стиска руку док ћаска,

ишчекујући да прва муња
расече небо као јатаган..
Усне су јој слатко од дуња,
додир чист, невино лаган..

Дивљи коњи сибирских степа
поносно јуре с ветром у гриви..
Оооо, да.. Толико је лепа..
За њу се рађа, воли, живи..