Свуда и нигде

Једном ми је двапут рекла да ме воли
узрујана стихом Александра Блока,
емоције су се отргле контроли,
плесала јој суза по ивици ока.

,,Свуда смо и нигде" , четрнаест слова,
суштина у коју читав живот стаде.
Хитала је ка дну Маријанског рова
и последња мрва заједничке наде.

Додала је: ,,Збогом" , био сам глувонем,
отупелих чула безнадежно хладан,
неспреман да с надом која тоне тонем,
да мрем стари а нов родим се сутрадан.

Свуда смо и нигде, нигде смо и свуда,
истина се види тек кад се оголи.
Одлазећи, док је плакала к'о луда,
једном ми је двапут рекла да ме воли.

Човек плаче после рата

Сви у соби ћуте и ја с њима ћутим,
низ цевчицу танку кап по кап се слива.
Желео бих гласно да викнем, међутим,
уста која имам једва да су жива.

Устајали ваздух ковитла пропелер,
три паука беже сваки у свој рогаљ.
Сантим покрај срца зарио се гелер.
Мртав сам или нисам? Читав или богаљ?

Момку лево руку разнела је бомба,
момак десно дрхти, пући ће му мозак.
Терапија против болова и тромба:
морфијум уз ручак, уз вечеру прозак.

До јуче смо били сви у истој чети,
млади попут росе, јабланови витки.
Несвесни да сутра већина ће мрети
већ са првим метком, већ у првој битки.

Погледи без циља лутају по соби,
запара тишину јецај неутешни:
„Боже, ко и зашто нас невине поби,
нисмо још ни стигли да будемо грешни!"

Ја сад идем, морам, макар с једном  ногом,
завој око груди, на глави хематом.
Довиђења браћо! Ово није збогом.
Видимо се опет са следећим ратом.