Дуг пут

Премда је кофер пун као брод
увек још нешто стати  може:
папуче - ако је хладан под,
пар чарапа за не дај боже,

поткошуља - ако загуди,
и на врху дебела ролка.
Чик да се неко пита и чуди:
,,Побогу, чему одећа тол'ка?"

Тако је то кад мати
на дуг пут сина прати.

Отац, као што увек бива
зна како се носи са бригом.
Емоције слуђене скрива
осмехом и кратким мигом,

говори без трунке дилеме:
,,Зрео је човек, није мали,
сад је за њега право време",
по рамену га тапше, али,

у себи кришом пати,
на дуг пут сина прати..

Сутон, аутобуска станица,
слике се врте, минијатуре:
први зуби, прва бројаница,
немиле болести и миле цуре,

мале стрепње, велике наде,
двадесет лета - трептај оком..
Свет у један загрљај стаде,
живот наставља својим током,

мора ли, ко ће га знати?
На дуг пут син се прати..

Сваки је крај почетак нови,
у грлу кнедла се оформила,
ако се следе своји снови
ваља се чврсто држати кормила,

није чудо што колено клеца,
на пола образа сузе застају..
Деца заувек остају деца,
и кад одрасту не одрастају,

то се најбоље схвати,
на дуг пут кад син се прати..

Песма од жеље

Ако песма може од жеље да се сатка,
права је срећа што имам оволико предива.
Једино бринем, што ноћ ова тако је кратка,
а песма - желим да буде неупоредива!

Зато помози, требају ми ноћи бесане,
а ти их спретно таквима умеш правити.
Речи морају бити брижљиво клесане,
једино такве пристајем у песму ставити!

Умеју ноћи метре претварати у миље,
још сам будан, а ти лежиш сањива.
На почетку тунела између снова и збиље,
престајеш бити тврђава неодбрањива.

Ако те ухвати вртлог, тога се не бој.-
Права жеља преко сваке бране прелива..
Не, није јастук, то што мирише на шебој.
То те за лаку ноћ неко целива!

Ћалетова

Нисам те слушао пажљиво, било је свесно,
добра намера да отерам слутње тамне и лоше.
Шрафови стоје лево у шупи, ексери десно,
знам, секиру стављаш у једно, буре у друго ћоше..

Да ме ништа не занима, лаж беше ноторна,
извини ако превише пута луд сам се правио.
Наравно, знам како се пали тестера моторна,
али... Да сам је палио ја, чиме ти би се бавио?

Живот је, ћале, борба, тужна сатира,
партија шаха коју играш увек црним фигурама.
Помислиш све је у реду - једним те потезом матира,
и најчвршће гране се ломе пред јаким бурама..

У мрачној соби чује се само сата тиктакање,
сенке се преплићу у потрази за мртвим душама.
Знаш мој став, не иду никад у пару мушкарац и плакање,
али... не признају очи ноћас ту причу о сушама.

Ако те икада повредих, опрости ми, ћале..
Преклињем ноћи да не буду хладне кад те поведу.
Знам их све напамет, а ипак, твоје ми приче фале ..
Aнђели с тобом, мирно спавај, и... Поздрави деду..

Такав сам

Доста је истине у томе кад кажеш да сам чудан!
Шта онда тражиш на овој мојој Пијаној лађи?
Прошло је подне а ја се правим да нисам будан,
знам да ти смета, само изволи, неког бољег нађи...

Тачно је то, самом сам себи понекад тежак,
јасно ми је да многе ствари нису ти јасне.
Добар сам глумац, у души потоп, на уснама смешак,
љубав је само надуван балон, временом спласне.

    Шта ли си само нашла у мени?
    Врелу крв? Хладну руку?
    Када ме сретнеш главу окрени,
    обиђи ме у широком луку!
    Зашто ти ђаво мира не да,
    не могу никако да разумем?
    Ја немам срце већ коцку леда,
    да стварно волим - то не умем!
    Такав сам... Шта ћу ти такав?

Не бих ни био с тобом да сам тражио паметну,
и стога немој, преклињем, памет да ми солиш!
Ја сам од оних зверки које трагове спретно заметну,
нипошто неко кога би требало да волиш!

Да сатима набрајам све мане не могу навести!
Од чега, побогу, ја овакав сутра да те спасим?
Кад сам пробисвет, хуља, бараба, без имало савести,
нема места на кугли земаљској где могу да се скрасим!

    Шта ли си само нашла у мени?
    Врелу крв? Хладну руку?
    Када ме сретнеш главу окрени,
    обиђи ме у широком луку!
    Зашто ти ђаво мира не да,
    не могу никако да разумем?
    Ја немам срце већ коцку леда,
    да стварно волим - то не умем!
    Такав сам... Шта ћу ти такав?

Не бојим се

Не бојим се воде, беше до грла,
успео сам да се не удавим.
Ни планине високе, ходао сам
путевима кривудавим.

Не бојим се амбиса, често
сам стајао на ивици провалије.
Ни среће лоше, верујем
да сам љубимац Талије.

Не бојим се бола, стиснем зубе,
живот ме научио да трпим.
Ни да ћу остати без снаге,
увек је однекуд изнова црпим.

Не бојим се ветра који
оставља пустош за собом.
Али се бојим да ћеш ми ти
oтићи без збогом.

Не бојим се вукова, многе знам,
не излазе из јагњеће коже.
Ни ватре, руке ми ледене,
а шта ватра леду може.

Не бојим се змија отровница,
лажима сам трован.
Ни искушења, било их јесте,
али сам тврдоглав као ован.

Не бојим се пушке, стајао сам
испред стрељачког вода.
Ни окова, ко није био роб,
не зна шта значи слобода.

Не бојим се смрти, и после ње
за некога постојим.
Али, да ћеш отићи без речи...
Тога се бојим.

Грешка

Није то пољубац био, већ дашак ветра само...
Опрљио ти усне и то те збунило.
Нити шума постоји, нити смо били тамо,
све је то само сан, магновење, бунило!

Није то додир био длана и рамена голог.
Опали лист те окрзнуо - то све објашњава...
Нисам са тобом причао, био је то монолог,
од шетње са самим собом ми ципела прашњава.

Није то осмех био, титра ми усна горња,
тик из младости ране, давно претрпљен страх!
Није било ни звезда изнад Авалског торња,
нити је на твом врату преноћио мој дах...

Ничега није било...Пољупца, додира, смешка...
Ни леђа која сврбе, ни руке која чешка...
Ничега није било, признајем срца тешка,
све је то била заблуда, велика, велика грешка...

Трешња у цвату

Кроз пусто поље сама си шетала,
видела трешњу која је цветала,
увек те радују пролећа весници.
Киша је почела, ниси приметила,
једне си давнашње тајне се сетила,
скривене вешто, као динар у чесници.

Звона се чула са оближњих цркава,
април је прохладан и рано смркава,
облаци фарбани сивом темпером.
Дуга те звоњава из мисли пренула,
журним си кораком натраг кренула,
огрнула старе снове новим џемпером.

Тебе подсећа трешња у цвату
на детињство и старијег Бату,
којег сте послушно у стопу следили.
На две модрице под левим коленом,
бескрајно кијање са првим поленом,
а слика тебе и мене... Бледи ли?

Кроз пусто поље докон сам шетао,
досадни ветар ми упорно сметао,
не волим кад се април и ветар збратиме.
Трешње на дрвету већ су руменеле,
мисли у далеко доба ми пренеле,
то волим, када сећање теби врати ме.

У розе сукњици и смешним сокнама,
пришла си, образ ми такла локнама,
а ја сам стајао збуњен, тобоже миран.
И онда пољубац...Ко да спречи то?
Дилема остаје, питање вечито,
ко је бирао, а ко је био биран?

Мене подсећа трешња у цвату
како те носах, да не би у блату
испрљала полудубоке ципеле нове.
На усне твоје са укусом дрењина,
прво читање песме Јесењина,
уз коју смо сањали исте снове.