Трешња у цвату

Кроз пусто поље сама си шетала,
видела трешњу која је цветала,
увек те радују пролећа весници.
Киша је почела, ниси приметила,
једне си давнашње тајне се сетила,
скривене вешто, као динар у чесници.

Звона се чула са оближњих цркава,
април је прохладан и рано смркава,
облаци фарбани сивом темпером.
Дуга те звоњава из мисли пренула,
журним си кораком натраг кренула,
огрнула старе снове новим џемпером.

Тебе подсећа трешња у цвату
на детињство и старијег Бату,
којег сте послушно у стопу следили.
На две модрице под левим коленом,
бескрајно кијање са првим поленом,
а слика тебе и мене... Бледи ли?

Кроз пусто поље докон сам шетао,
досадни ветар ми упорно сметао,
не волим кад се април и ветар збратиме.
Трешње на дрвету већ су руменеле,
мисли у далеко доба ми пренеле,
то волим, када сећање теби врати ме.

У розе сукњици и смешним сокнама,
пришла си, образ ми такла локнама,
а ја сам стајао збуњен, тобоже миран.
И онда пољубац...Ко да спречи то?
Дилема остаје, питање вечито,
ко је бирао, а ко је био биран?

Мене подсећа трешња у цвату
како те носах, да не би у блату
испрљала полудубоке ципеле нове.
На усне твоје са укусом дрењина,
прво читање песме Јесењина,
уз коју смо сањали исте снове.