уторак, 18. април 2017.

Не бојим се


Не бојим се воде, беше до грла,
успео сам да се не удавим.
Ни планине високе, ходао сам
путевима кривудавим.

Не бојим се амбиса, често
сам стајао на ивици провалије.
Ни среће лоше, верујем
да сам љубимац Талије.

Не бојим се бола, стиснем зубе,
живот ме научио да трпим.
Ни да ћу остати без снаге,
увек је однекуд изнова црпим.

Не бојим се ветра који
оставља пустош за собом.
Али се бојим да ћеш ми ти
oтићи без збогом.

Не бојим се вукова, многе знам,
не излазе из јагњеће коже.
Ни ватре, руке ми ледене,
а шта ватра леду може.

Не бојим се змија отровница,
лажима сам трован.
Ни искушења, било их јесте,
али сам тврдоглав као ован.

Не бојим се пушке, стајао сам
испред стрељачког вода.
Ни окова, ко није био роб,
не зна шта значи слобода.

Не бојим се смрти, и после ње
за некога постојим.
Али, да ћеш отићи без речи...
Тога се бојим.

Нема коментара:

Постави коментар