Ти ћеш се појавити

Ти ћеш се појавити,
давно је прорекао
онај чича из Кремне.
Кад кише полуде,
реке набујале буду спремне
у океане да претворе
сремске оранице,
путеве разоре,
исцртају нове границе.

Ти ћеш се појавити,
са косом плавом
испод црвене беретке.
Живот изгледа дуг,
а неке ствари ретке, преретке,
биће ме брига какве о теби
ветар носи абере.
Глув је за друге
ко уме сам да одабере.

Ти ћеш се појавити,
прошлост отрести
као перут са крагне.
Постоји прозор
кроз који не сме да се нагне.
Свако има своју Селму,
из оне песме, за којом чезне,
пијани од љубави
не желе да се трезне.

Ти ћеш се појавити,
нестварно моја,
нестварно лепа.
Не као бајка, већ део
неког великог епа,
у ком се спашава
и што је немогуће спасти.
Више од љубави,
то је легенда о страсти.

Ти ћеш се појавити...

Последњи сонет

Тамном нијансом сиве
небо је дан обојило,
ископало дубок бездан,
од мене те одвојило.

Tуга, к'о коров, никне
и тамо где се не калеми.
Сто ме очију гледају,
а опет, твоје фале ми.

Бол у срцу шири се
оштар као бајонет,
оставља пустош за собом..

Спуштам сузе и ирисе,
овај последњи сонет,
и неизговорено збогом..

Ускоро

У џемперу ходаш усред лета,

завараваш се шта му је намена,
да је хладноћа то што ти смета
а не та модрица испод рамена.

Синоћ, пре него што је легао,
нервозан што му је тикет пукао,
мало те јаче за руку стегао,
цепидлаке би рекле - тукао..

Други су груби, али не, не он,
ваша је љубав топла, дубока,
даће ти паре за скупоцен креон,
покрићеш масницу испод ока.

Миловао ти образ шаком,
снага се неспретно оте контроли,
не мораш да објашњаваш сваком,
чиста случајност, јер он те воли!

Он има нарав питому, тиху,
уз тебе своју будућност планира,
то што ти понекад убија психу,
истрпи се и лако санира,

на послу има крупне проблеме,
мучи га шеф, кињи колега!
Плата је одлична, увек на време,
имаш разумевања за њега..

А онда, кад после петог пива
псује те као што чини често,
закључићеш - сама си крива,
ниси на време принела шесто..

И треба да се осећаш лоше,
због твога немара љубав страда,
потпуно си заслужила кроше
од ког ти још подрхтава брада..

Верујеш у вас, не мањка воље,
сваки се човек временом мења..
Ускоро ће све бити боље,
ускоро.. Само још мало стрпљења..

Маховина

Упркос немалим страховима
да се од Сунца крити мора,
јутрос је изникла маховина,
у подножју високога бора.

Нико јој није давао наду
да ће опстати када сване,
она је ћутке расла у хладу,
господарица северне стране.

Појављивањем сунчевих зрака
плашила би се и узнемирала,
па се прибрала, смела и јака
и лагано у сенци ширила.

Ни зиме оштре што су стигле
нису је мразовима савладале,
јер су мекане борове игле
право њој у наручје падале. 

Читаве су животе у слози,
уз распевани птичији хор,
у савршеној симбиози
провели маховина и бор.

Недостајеш

Недостајеш..

Ноћ је сакрила Земљу 

испод свог тамног понча,

пустила песму која 

никако да се оконча.

Па ме заводи 

умилним нотама и лагама,

знајући да те, мила, 

чувам свим снагама,

недостајеш..

Две су се звездице спустиле 

мени на прозоре,

усплахирене, 

хтеле би да ме упозоре

да месец ће дуго лутати 

по дијаспори,

никог нема да сјајним мачем 

таму распори,

недостајеш..

Минут по минут учим 

од сна да се одвикнем,

јутру да пожури у четири-пет 

гласно подвикнем,

нови дан кад почне 

почиње и нова нада

да ћу ти усне на усне спустити, 

а до тада,

недостајеш..

Доријан Греј

Под тешким капима јутарње росе
латице процвалих нарциса бубре,
ранораниоци поспани носе
још синоћ уредно спремљено ђубре,

изнад зграда у Краљице Марије
румено Сунце се изнова рађа,
двадесет четири сата је старије,
а ти све руменија и све млађа..

Пред музејем докони народ шета,
радници широке ходнике празне.
Спрема се изложба антиквитета,
античке амфоре, скулптуре разне,

шушка се, у тој гомили ствари је
и пет-шест слика Каравађа.
Све су вредније што су старије.
И ти све вреднија и све млађа..

Наткривен небеским балдахином,
држим у руци, празну до пола,
стаклену флашу са црним вином
у ком је скривена истина гола,

из подрума породичне винарије,
од сорте грожђа која је слађа..
Вино је укусније што је старије,
и ти све укуснија и све млађа..

У разгранатој крошњи платана
заветрину је пронашла шева,
одувек плаши се оваквих дана
кад горе на небу грми и сева,

моли се, цвркуће сетне арије
да гром врх виших стабала гађа..
Страх је осећање од свега старије,
ти све сигурнија и све млађа..

Наједном, продорни звук сирене
брода који је кренуо пут Одесе,
из размишљања ме дубоког прене..
Све ће то вода да однесе!

Не може два пута, panta rei,
по истој реци пловити лађа..
Све тече, стари, сем Доријан Греј
и ти.. Са годинама све си млађа..

Само ме пусти

Умеш понекад да кројиш дане
тако да није све по мери,
не желим да стварам оркане,
смета ми и кад ваздух трепери,

нити те не волим,
нити се љутим,
само  ме пусти  да одћутим..

Можда и није пресудно важно
то да ли није или јесте,
само се немој борити снажно
за ствари које знаш да ме жесте..

Нити ћу планути,
нити горим,
само ме пусти да не зборим..

Заборави да по свом тераш,
што да се уздише и сажаљева?
Лице ми такво, нисам покераш,
немам у руци квартет краљева,

нити се наджњевам,
нити се дурим,
само ме пусти да оджмурим..

Нити те не волим,
нити се љутим,
само ме пусти да одћутим..