Странац

Жеље су ти топле и питоме,
ткане рукама најбоље ткаље,
све би мењала а да при томе
све исто остане и на даље..

Док борба траје, јагње божије
сни у наручју Тројеручице,
свесно да сакривен на кожи је
белег искусне, гладне вучице..

О том је давно писао Хесе..
Вук уме победу да однесе..

Немири су се ускомешали,
попуштају линије одбране..
Бедем порозан, ђаво се не шали,
улепшава, лукавством обмане,

учини да се душе озаре,
помислиш да си надомак рају,
а онда дуне северац с Козаре,
остави наду на издисају..

О том је давно писао Данте..
Враг свуда тражи ађутанте..

Зору вребаш испред огледала,
са друге стране незнано лице,
плими стихије би се предала
да није осећаја кривице..

Збуњен се свом одразу не диви,
не може довека маску носити..
Љубав нема облик одредиви,
питаш се понекад - ко си ти?

О том је давно писао Ками,
највећи странци смо себи сами..

Вук нарав не мења, ђаво мами..
Највећи странци смо себи сами..

Први

Била је журка, више седељка,

једног октобарског понедељка,

код добре ругарице Ане Тадић.

Била је она, дугих плетеница,

ситних очију и крупних зеница,

и ја, сасвим обичан младић.

Била је тама, светла слаба,

са грамофона ишла је Аbba,

Waterloo а затим S.O.S. .

Била је храбра, пришла је сама,

без нелагоде и трунке срама

питала јесам ли за плес.

Била је поноћ, ситни минути,

нисам знао шта разум мути,

зашто се срце толико батрга.

Била је тужна, строги јој тата

наредио да мора да хвата

последњи ноћни бус са Трга.

Била је лепа, топла и мека,

спремна као да одувек чека

загрљај што уме кост да смрви.

Била је јесен, за њом се жали,

све се заборави временом, али,

заувек памтим пољубац први.

Дан стоти

Последња станица, кофер, перон,
одлазиш кораком брзим, све бржим.
Да ми је ватре и да сам Нерон,
без трунке милости свет да спржим,

а не да овако укопан стојим,
немоћан, разапет на Голготи..
Од кад те нема дане не бројим,
данас је, ту негде стоти..

Дланова влажних, усана сувих,
врте се филмови ролна по ролна,
увек је исти разговор глувих,
позната прича, тешка и болна.

Од мирне Бачке до равног Срема
дивље ветре равница кроти..
Не бројим дане од кад те нема,
данас је, рекао бих, стоти..

И нека зна се, urbi et orbi,
онај ко воли лака је мета.
Нема жртава у овој борби,
срце је колатерална штета,

јер време, зна се, залечи ране,
без њих животи и нису животи.
Од кад те нема не бројим дане,
данас је, отприлике стоти..

Последња станица мени руга се,
одлазиш кораком сигурним, брзим.
Сачеках да сва се светла угасе,
шапнух ,,волим те", ти ,,ја тебе мрзим".

Кораци нови, туђи и лаки,
иду у сусрет твојој лепоти.
Лажем.. Без тебе бројим дан сваки,
данас је тачно стоти..

Крај

Ко никога нема самоћу велича,
сиромах о снази своје воље прича,

пијан хвали мирис кафанскога дима,
песник гради љубав од тричавих рима,

крај очију слепи свет гледају лупом,
,,Незнање је моћ!", глупан вели глупом,

војник пева химне из недавног рата,
сужањ о лепоти свога казамата,

просјак благосиља динар који звечи,
неписмени пишу књиге са пет речи.

И свако је срећан, сви су у свом рају,
свет лагано иде ка коначном крају...

Ти ћеш се појавити

Ти ћеш се појавити,
давно је прорекао
онај чича из Кремне.
Кад кише полуде,
реке набујале буду спремне
у океане да претворе
сремске оранице,
путеве разоре,
исцртају нове границе.

Ти ћеш се појавити,
са косом плавом
испод црвене беретке.
Живот изгледа дуг,
а неке ствари ретке, преретке,
биће ме брига какве о теби
ветар носи абере.
Глув је за друге
ко уме сам да одабере.

Ти ћеш се појавити,
прошлост отрести
као перут са крагне.
Постоји прозор
кроз који не сме да се нагне.
Свако има своју Селму,
из оне песме, за којом чезне,
пијани од љубави
не желе да се трезне.

Ти ћеш се појавити,
нестварно моја,
нестварно лепа.
Не као бајка, већ део
неког великог епа,
у ком се спашава
и што је немогуће спасти.
Више од љубави,
то је легенда о страсти.

Ти ћеш се појавити...

Последњи сонет

Тамном нијансом сиве
небо је дан обојило,
ископало дубок бездан,
од мене те одвојило.

Tуга, к'о коров, никне
и тамо где се не калеми.
Сто ме очију гледају,
а опет, твоје фале ми.

Бол у срцу шири се
оштар као бајонет,
оставља пустош за собом..

Спуштам сузе и ирисе,
овај последњи сонет,
и неизговорено збогом..

Ускоро

У џемперу ходаш усред лета,

завараваш се шта му је намена,
да је хладноћа то што ти смета
а не та модрица испод рамена.

Синоћ, пре него што је легао,
нервозан што му је тикет пукао,
мало те јаче за руку стегао,
цепидлаке би рекле - тукао..

Други су груби, али не, не он,
ваша је љубав топла, дубока,
даће ти паре за скупоцен креон,
покрићеш масницу испод ока.

Миловао ти образ шаком,
снага се неспретно оте контроли,
не мораш да објашњаваш сваком,
чиста случајност, јер он те воли!

Он има нарав питому, тиху,
уз тебе своју будућност планира,
то што ти понекад убија психу,
истрпи се и лако санира,

на послу има крупне проблеме,
мучи га шеф, кињи колега!
Плата је одлична, увек на време,
имаш разумевања за њега..

А онда, кад после петог пива
псује те као што чини често,
закључићеш - сама си крива,
ниси на време принела шесто..

И треба да се осећаш лоше,
због твога немара љубав страда,
потпуно си заслужила кроше
од ког ти још подрхтава брада..

Верујеш у вас, не мањка воље,
сваки се човек временом мења..
Ускоро ће све бити боље,
ускоро.. Само још мало стрпљења..