Како је зелена била моја долина

На врху брда са својим псом сам стајао,
ја сам ћутао он је на звезде лајао.
Ветар северни је ледио крв у венама,
ми му пркосили на највишим стенама.

Јутро децембарско мраз оштро је резао.
Даље но икада замагљен поглед је сезао,
на месту забрана осташе празне голети.
Ко је могао онакву шуму не волети?

Козијим стазама од лоших мисли сам бежао,
са сваким звуком мој верни пас је режао.
А ћутао би, када би само знао да не треба
плашити пар недавно пристиглих тетреба.

Са видиковца поглед пуца у недоглед,
све до језера које је оковао танак лед.
Пустош, тамо где беху храстови столетни,
ко је могао онакву лепоту не волети?

Гледам, боље да не видим, срце се цепа.
Тек је свануло, а ипак, свуда је тмина.
Тужна је истина, лепо горе села лепа,
о, како је била зелена моја долина!