Колена

Уморан од свега, једва будим се.
На њу да не мислим, стварно трудим се.

И не знам где да кренем, свуд је сивило.
Срце се уз тугу чврсто привило.

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!

Испочетка тако сваке вечери,
топе ми се снови као глечери.

Знам да није патња а не знам шта ли је,
оно што ме вуче на дно провалије...

    Ја још тражим њена глатка колена,
    очи црне, обрве од полена.
    Ја још памтим сваки трен чаролије,
    разум неће, али срце воли је!