среда, 30. јануар 2019.

Једном

Једном,
да бих се од свега склонио
скочио сам у набујалу реку,
па сам ронио, данима ронио
у таму дубоку и далеку.

Грлио сам дубину рукама,
мањкало ми даха у грудима,
немим погледом се са штукама
боље разумео но са људима.

Видео сам ти лице, Хароне,
испловио си, спремио лађу,
верујући да сви који зароне
лагано пут до тебе нађу.

Али, ја нисам хтео да мрем,
залуд си ме пратио, гонио,
само сам хтео да будем нем,
зато сам ронио, ронио, ронио..

Једном,
успела је те очи сетне
тешка реч на плач да натера,
попео сам се на врх Етне
и полетео у понор кратера.

Грлио сам дубину рукама,
гледао како у потоку лаве
истопљене, у тешким мукама
све се ледене речи даве.

Не знам колико лет је трајао
док сам хитао у загрљај ватре,
пред твојим сам лицем стајао,
лицем Хастшепсут и Клеопатре,

и не што сам био заведен,
нити је део великог плана,
само сам хтео да не будем леден,
зато сам стремио ка дну вулкана..

Нема коментара:

Постави коментар