Капут мој

Капут мој, од твида, некада модеран,
неношен дуго, на лактовима подеран,
са три дугмета сребрна и два џепа шупља,
окачен стоји, прашину скупља...

Ципеле моје, ганц нове, црне, лаковане,
у дну ормара чуче, уредно спаковане,
од чисте коже прављене, из радње чувене,
годинама необувене...

Урамљен гоблен, руком твојом стрпљиво везен,
девојка са јагњетом, познат дезен,
помало накриво на зиду виси,
тачно на месту на ком желела ти си...

Ситне ствари које на тебе сећају,
некада теше а некад бол увећају.
Слон порцелански, свилен шал, брод у боци,
чувам их, они су верни, неми сведоци,
да у трену све се тек тако под ноге баци,
а некада ми смо били светски прваци,
у љубави...