A од тебе

На врху полице са књигама  стоји

поклон за рођендан, ко зна који,

омиљена „Папагајева теорема"..

Са читком поруком на ћирилици

као што ред је у таквој прилици:

,,Да памтиш и оне којих нема"..

Тако увек чине на крају

они који би да заувек трају.

Лукаво. Вешто.

Оставе своје нешто..

На трећој страници фото албума

двоје препланулих, снег и шума.

Зимске успомене с Копаоника..

Двадесет година, можда и више

знам, на полеђини ситно пише:

,,Да се заувек сећаш мог лика"..

Тако увек на крају чине

они које заборав брине.

Да трајно постоје,

оставе нешто своје..

Међ стварима склоњеним на таван,

нађох стих заборављен, даван,

у шареној свесци на квадратиће..

Не сећам се кад сам написао,

временом речи су добиле смисао:

„Онај ко уме да воли, патиће"..

Тако на крају, у ситне сате,

запишу они који пате.

С жељом да макар стих

остане након њих..

А од тебе ништа немам, осим

да те у вечност са собом носим..

Ветар њише гране брезине

У рано јутро, из пекаре преко мирише штрудла.
Одлично знам тај мирис теста помешаног с маком.
Пред капијом упорно лаје нечија пудла,
режањем пожели добро јутро пролазнику сваком.

А испред куће њезине,
ветар њише гране брезине..

Спрат изнад, комшиница гласно је викала,
увек исто кад муж јој направи глупост неку.
Одзвања судар паркета и њених штикала,
има добру душу, али и нарав преку!

А низбрдо, који метар,
гране брезине њише ветар..

Собу на препад испуни мирис, Пино Силвестре,
комшија испод га користи након бријања,
чува бочицу шишарку, на поклон добијену од сестре,
тврди да ништа тако добро на кожу не пријања.

А низ улицу, па са стране,
њише ветар брезине гране.

А она, спокојно спава, друкчије не бива.
Зна да неком је чежња, у сну ликује.
И зна да неко би желео, али се снебива,
да попне се на прозор, њено име узвикује.

Тај неко ће тихо, тише,
док гране брезине ветар њише,
шапнути, да као ветар брезине,
жели да мрси косе њезине..

Ни дан

Јуче у подне се срели,
увече вино смо пили,
заједно ноћ провели,
ујутру далеко били..

Све је у ни дан стало,
није нам било мало..

Заклон

Дођи на сигурно место док не прође бујица,
безусловно ти нудим загрљај, најбољи заклон.
И највећа олуја у њему постане олујица,
само се не питај због чега сам ти благонаклон..

Свако је од нас бар некада био на дну,
збуњено гледао свет из перспективе жабље.
Они што умеју устати када год падну,
не плаше се ни бола најоштрије сабље..

Зато дођи, сачекај да престане да грми,
чувам за тебе безброј занимљивих прича.
Чудни су путеви божији, дуги и стрми,
лакше их је прећи уз доброг водича..

Подигни главу, у назад се и не осврни,
заплови, рашири топле дланове као једра.
Иза нек остану тонови тамно сиви и црни,
испред нек свака је боја јарка и ведра..

Дођи, мој загрљај је твоја сигурна кућа,
сила која те снажно, упорно навише вуче.
Удахни дубоко ваздух и живот у плућа,
стрпљиво.. Све ће се то једном звати Јуче..

Стари, пребијени пас

Стари, пребијени пас,
са три ноге здраве и једном краћом,
осећа, посустаје у трци
за снажнијом псећом браћом,

подвијеног репа, за њима шепа,
увек последњи на гозбу дође.
Гладан гледа, понос му не да
да оглодане кости глође..

Стари, пребијени пас,
са спуштеним ушима и олињалом длаком,
чека да чопор заспи,
да као што ред је, заклоњен мраком,

искраде се, нађе дрво багрема
крај ког је дубока јаруга,
легне, затвори очи као да задрема,
псећој се судбини наруга..

Стари, пребијени пас,
у другом ће животу да се преруши,
у лепотана, лепог и јаког
и допашће се керуши

коју је волео, иако је од њега
увек главу окретала,
гледала за псима с педигреом
које је господа шетала..

Стари, пребијени пас, спреман за крај,
не цвили ни када одлази у псећи рај..

То се не рачуна

Умео сам да се рвем са јачима и већима..
Да као Атлас носим свет на својим плећима..
Босоног да газим преко поља тек пожњевене ражи..
Али.. То је ништа.. То се не важи..

Знао сам кад треба мач да вадим из корица,
на једној страни ја, на другој десеторица..
Да за рогове ухватим овна златног руна..
Али.. То је ништа.. То се не рачуна..

Могао сам да цедим капи из сувог дрена..
У злато гвожђе претворим за пола трена..
Да се купам у леденој води планинског извора..
Али.. То је ништа.. Ствар личног избора..

Јер.. Кад немам тебе све су победе пирове..
Кад немам тебе залуд кротим вирове..
Без тебе, чаша живота до пола је пуна..
Без тебе, ништа се не важи и не рачуна..

Сумња

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.
Не знам кад се појавила нити од куда је донета,
лукаво поставља питања да се дуго одгонета

је ли баш тако морало или је друкчије требало,
да се више размишљало, да се мање колебало,
кога је ваљало освајити а коме се покорити,
са киме се збратимити, против кога се борити?

Није потребан разлог нити велики поводи,
дође сумња, зароби мисли, а онда њима руководи.
У улогу се уживи боље од најбоље глумице,
освежи давно заборављене и тешке недоумице,

у временима будућим када бих се подмладио,
да ли бих испочетка све исте ствари радио,
или бих био пажљивији и за нијансу спорији,
можда бих успео да не подлежем еуфорији?

Нема правила, не бира ни место нити време,
дође сумња, лако ископа исте старе дилеме.
Ни мало се не устручава да по сећању ровари,
на ионако уморну душу нови терет натовари,

и премда у мени постоје дубоко скривени лагуми,
прати ме, не посустаје, упорно је на трагу ми,
колико год да покушавам до циља долази прва,
не заборавља кад се појави да остави свог црва.

Данима стојим у месту, не могу се помаћи.
Дође сумња, незвани гост, дође па се одомаћи.