Идила

Недељно јутро, кафа, кроасан,

музика тиха и твој смех гласан,

не тражим много, то је мила

зимска идила.

Усне на усне, рука у руци,

чаробни би били тренуци.

Да смо били

Да смо били мало више храбри,

страст пустили да у срце уђе,

поздрављали не би канделабри

туђе сенке и кораке туђе.

Ноћ априлска црна као катран

даље носила би нас ка мају,

благословеним бих био сматран

у твом оку и твом загрљају.

Да смо били мало више смели,

веровали да то љубав јесте,

до сад сигурно би запосели

Хималаје и Монт Евересте.

Обесмислили би парадоксе:

неспојиво може да се споји!

Нови, врли свет се ствара док се

са твојима множе снови моји.

Да смо били мало више јаки

за тешке и крупне залогаје,

зрачак светла пронашли би чак и

тамо где одувек мало га је.

Победник у неизвесној битки

одлучен би био за час тили,

мудри, храбри, смели, јаки, бритки,

да смо били - али нисмо били.

Престали су дамари да бриде,

успориле жиле куцавице.

Време не зна унатраг да иде,

казнило нас јер смо кукавице!

Гола Маја

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Гола, као кад била си моја,
у некој соби, у неком граду.

Нијансе, обриси и облине,
поза с рукама иза темена,
однекуд ми се познатим чине.
Чежња пркоси зубу времена.

Но, ја те нећу сликати кистом.
Без платна, боје и штафелаја,
ко ће те смети назвати Истом?
Биће то потпуно Нова Маја.

Уместо гваша и акварела,
техником мајстора старог кова,
за приказ лица, груди и тела
трошићу само речи и слова,

сви ће између редова моћи
наћи истину мастилом ткану:
све ће на овоме свету проћи,
сем ватре која је у вулкану.

Највећу тајну једног ми лета
открио давно покојни стрикан:
"Упамти момче, од свих портрета,
највреднији је у глави сликан".

Да, знам. Већ те је сликао Гоја,
висиш на неком зиду у "Праду".
Једном ћеш опет постати моја,
да има наде не губим наду.

Ноћна смена

Сан тражи скровиште испод капка,
милује глуво доба рамена.
Казаљка стоји, у месту тапка,
пролази још једна ноћна смена.

Путују мисли кроз дуги ходник,
ниоткуда се не чује жамор.
Алфа Кентаур, најближи сродник,
својом светлошћу умива мрамор,

спи КБЦ Бежанијска коса,
кишом децембарском умивена.
Кломпе милују стопала боса,
пролази још једна ноћна смена.

Понекад миран мрак бити уме,
но, чешће немир лукаво нуди
бескрајан низ без коначне суме,
који давна сећања буди.

На столу игла стрпљиво чека
да је позове нечија вена,
само у сну за све има лека,
пролази још једна ноћна смена.

Никоме не причам тајну шта би
било да се однекуд из таме
појави неко и да ме зграби,
неко ко разуме и зна ме,

скупа да побегнемо од свега,
у загрљају чврстом ко стена.
И оном ко негује треба нега.
Пролази још једна ноћна смена.

Још ово

Само да ти кажем још ово - магија делује,

у инат времену које би истину 

да заташка.

Ветри полуде када мој длан на

твоме телу је,

иако секунду раније није било 

ни дашка.

Нема одбране од напада голим прсима,

сваки је педаљ мене твоја територија.

Брига ме за приче да спори завиде брзима,

игра прстију биће од најспорије спорија.

Не могу дани шта је било да пониште,

додир распири ватру неугаслог кратера.

У загрљају моме да нађеш склониште,

осмех ил' уздах, ко на то више те натера?

Хиљаду пута смо причали о 

истој тематици:

када повуче те дубоки вртлог не

помажу појаси,

рашири руке и потпуно се

препусти матици,

само да ти кажем још ово -

и даље моја си.

Мокролушко гробље

Јевтовић, Радисављевић, Барац,
Јовев, Стојковић, Мичев, Рачић...
Загрљени жена и мушкарац,
насмејан плавокос дечачић

посматрају свет са гранита
избледелог од Сунца и зиме.
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам име?"

С длетом у руци, каменоресци
клешу белом бојена слова,
крила анђела, стих у свесци,
пејзаже недосањаних снова.

Крај свеже хумке, тик до крста
цигарета, букети цвећа,
јабука, колачи свију врста,
брдо недогорелих свећа.

Киша у инат тишини добује,
црта сузе бронзаној бисти.
Наизглед, свако у свом гробу је
а сви су заједно и сви исти,

нико богат, нико сирома',
камарати невидљивог строја,
адреса заједничког дома:
Мокролушко гробље, без броја.

Вуксан, Градимир, Миљко, Вита,
Милева, Вука, Биљана, Нена...
Као да свако од њих пита:
"Заборависте ли нам имена?"

Брод

Даске које су отац и мајка скупљали 

за никад направљени брод,

исекао сам и уредно сложио 

покрај пећи, на под.

Средином децембра, за славу, 

кад крене цича,

завршиће се пре много година 

започета прича.

Кроз оџак, као црвоточину 

коју је сећање оформило,

проћи ће најпре труп, 

па палуба, и на крају кормило,

а ја ћу стајати на трему 

и посматрати облак дима,

како небеском пучином 

напокон плови са њима.