Маријански расед

Сваки твој поглед је изазов нови...
Сваки осмех нова је заседа...
Љубав исплива, макар је склонили
на дно Маријанског раседа...

Искушење

Око зглобова носим окове,
преда мном до врха пуна чинија
сазрелог воћа које испушта сокове,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Морамо одолети, жеље спутати,
нек разум буде командант страсти.
Можеш затворити очи и ћутати,
похотно ми у загрљај пасти,

али... Не сме се Рубикон прећи,
она невидљива црвена линија.
Нек' ћеш ми стопут ''желим те'' рећи,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Немам ја твојих двадесет лета
и не могу ме флоскуле тешити,
да све је живот, није смак света,
и како је, је ли, људски грешити.

Другоме дај шта мени би дала,
најдража, најслађа и најфинија.
Питање части или морала,
не... Не смемо то, ни ти ни ја.

Није то пораз, нека га уврсте
у бег од слабости и од порива.
Кад разум и срце копља укрсте,

одлазим, остани непокорива.

Капут мој

Капут мој, од твида, некада модеран,
неношен дуго, на лактовима подеран,
са три дугмета сребрна и два џепа шупља,
окачен стоји, прашину скупља...

Ципеле моје, ганц нове, црне, лаковане,
у дну ормара чуче, уредно спаковане,
од чисте коже прављене, из радње чувене,
годинама необувене...

Урамљен гоблен, руком твојом стрпљиво везен,
девојка са јагњетом, познат дезен,
помало накриво на зиду виси,
тачно на месту на ком желела ти си...

Ситне ствари које на тебе сећају,
некада теше а некад бол увећају.
Слон порцелански, свилен шал, брод у боци,
чувам их, они су верни, неми сведоци,
да у трену све се тек тако под ноге баци,
а некада ми смо били светски прваци,
у љубави...

Дежурни кривац

Браним се ћутањем, не треба ми адвокат,
све што бих могао рећи, знаш од раније..
Срце ми сломљено, то није поломљен нокат,
боли много јаче а зараста лаганије..

Одбаци прошлост и закључај је кључем,
ничега није било, ништа не постоји,
некад сам могао мач да из камена извучем,
сада тај исти мач над главом ми стоји..

На мене кривицу свали,
прихватам, бићу негативац,
све разумем, нисам мали,
треба ти дежурни кривац..

Не треба ми адвокат, ћутањем се браним,
богат сам човек ако је заиста ћутање злато.
Шта год да кажем, причам језиком страним,
погрешно разумеш, тишина боља је зато..

Прошлост одбаци и закључај је кључем,
нисам слабић да са неким делим јаде.
Брод препун наде на хрид ћу да насучем,
а некада била си мој светионик наде..

За собом мостове спали,
реци да исти сам као сваки мушкарац,
све разумем нисам мали,
треба ти жртвени јарац..

Бирање

У првој радњи је пажљиво бирала

лак којим би нокте лакирала,

високог сјаја и боје јарке,

препознатљиво скупе марке.

У другој радњи је пажљиво бирала

ципеле које је лагано шнирала,

па се, када пертлу би везала

жалила како је зглоб јој стезала.

У трећој радњи је пажљиво бирала

шампон којим би косу испирала,

из Индије или Јужне Кореје,

против перути и себореје.

У четвртој радњи је пажљиво бирала

лубенице које би прстима дирала,

куцкала, по звуку знала да нађе

оне које су сочније, слађе.

А ја сам је све то време чекао,

стрпљиво, ни реч нисам рекао.

Нити ме љутила нити нервирала,

мене је још пажљивије бирала..

Споменар

Кроз грмове шимшира и олеандра,

крупних усана и ситног лица,

пришла је, рекла: „Ја сам Сандра,

провешћу цео распуст код стрица"..

Беше то зима хладна и снежна,

мраз земљу стегне у јутра рана.

А она тако питома, нежна,

да ми је распуста још пар дана..

Деведесете, мађарска граница,

(никад не беше горе но онда),

„Ћао, извини, ја сам Даница,

можеш пренети два бокса Бонда?"

,,Ма могу и тебе ал' преко прага",

намигнух, а њој се осмех оте..

Годинама је била ми драга,

ноћи са Даницом - ах, те дивоте..

У глуво доба на неком сплаву,

широки осмех и мајица узана,

прислонила ми уз уво главу,

шапнула: „Ћао, ја сам Сузана"..

Склонисмо се даље од буке,

од пијанаца и турбо фолка..

Имаше ђаволски веште руке,

отуда ваљда чежња овол'ка..

Умилним погледом ирског сетера

у ком је скуљена сва туга света,

плашљиво, пазећи да не претера,

рекла је: „Ја сам Виолета"..

И као да одред змајева полеће

нађох се одједном у силној ватри.

Било је то предивно пролеће,

да ми је таквих дана још два-три..

Уздах грешнице и поглед светице,

неспојиво успешно у себи спаја,

на излазним вратима педесетице

рекла је: „Здраво, ја сам Маја..".

Додаде - живи у стану код тетке,

да свратим на чашу лимунаде.

Да само ретки срећу ретке,

у тренутку ми на ум паде.

Зато на крају

спомињем Мају..

Одлазиш

Одлазиш када не очекујем,
без најаве тон утишаваш.
Питање које у ваздуху лебди:
зашто ме себе лишаваш?

Смета ли ти превише жара
па зато ватру гасиш?
Стрепиш да пламен не опече,
па бежиш, да се спасиш?

Збуњена си и затечена,
па просто не знаш шта би.
Не верујеш, осећај чудан
јача, неће да слаби.

Те стога ходаш унатрашке,
слепа, глува и нема.
Прича о нама, прича о љубави,
забрањена је тема.

Не треба ти невоља више
у твом свеопштем метежу.
Али.. Мисли те не слушају,
на погрешан тас претежу.

И онда вратиш се као да ниси
ни одлазила од мене.
Једна је реч довољна сасвим
да изнова бујица крене.

Нећу ти ништа рећи о срећи,
новом се радујем дану,
и уснама које остављају
отисак на моме длану.

А знам да ћеш отићи опет,
али док траје нек траје.
Нећу питати је ли то љубав,
уживаћу.. Шта год да је..