Магла..

Од тебе се поштено не опростих..
Ни патетична прича која разара,
ни песма, или бар тугаљив двостих,
ни утешна поука из речника Хазара,

не помишљах да смо се растали,
у томе тренутку дугом а наглом,
већ да смо на пола корака застали,
обавијени густом, густом маглом..

Како ти изгледа са ове дистанце?
Исте се ствари другачијим чине?
Време од ближњих прави странце,
нема од заборава веће даљине,

живописне, шарене боје саме ће
у једну се безличну и сиву слити..
Да ли се иста мисао намеће
све је морало другачије бити,

а не да душа остане гарава,
на спруд насукана као олупина..
Судбина воли да заварава,
живот није слатко од купина,

којим се са сочних усана гостих..
Од тебе се поштено не опростих..

Пали!

Прегрмео многе офанзиве,

заслужио ордене, медаље,

спасавао рањене и живе,

бодрио их да наставе даље,

штитио их оружјем и телом,

себе није умео да чува,

два пута је закачен шрапнелом,

носи белег испод десног ува.

Земљу коју газио је чизмом,

други су изгубили у миру,

сад му главу пуне оптимизмом,

њему, војсковођи, официру.

Три звездице красе еполету,

подрхтава рука, сузу брише,

остао је сам на овом свету,

пуковнику нема ко да пише.

Одавно је постало му јасно,

боље да не утече шрапнелу,

кад не живи нек бар умре часно,

с прислоњеним пиштољем на челу.

Неће бити оних који плачу,

нити има за чиме да жали,

кад повуче прст на окидачу

и нареди последњи пут - пали!

Не говори

Не говори о горчини,

о самоћи или једу,

јер мени се тако чини

са нама је све у реду..

Све је исто ко ономад,

још ми светлом тераш таму,

ничег не фали ни комад,

пузла стоји у свом раму,

срце тамо где је било,

опасало висок бедем,

и не пушта, моје мило,

неког другог да уведем,

једино си ти унутра,

мој памук и моја нежност,

суђена за ново сутра

да ми будеш неизбежност..

Не говори о тескоби,

коначности или сети,

још сам ту у твојој соби,

крила рашири и лети,

цео свет је твоја писта,

блистај увек пуним сјајем,

добра, предивна и чиста,

ја ћу снагу да  ти дајем,

када паднеш да се дигнеш,

усправно да држиш главу..

Куд год кренем ти ме стигнеш,

не, не дам те забораву,

врх си мога Евереста,

нетакнут снег Хималаја,

баш зато што није честа,

права љубав нема краја..

Ту сам

Ту сам где сам морао стићи
онда када сам почео ходати..
Победе неке ћу мимоићи,
неке поразе ћу придодати,

али када ставим на кантар,
добро и лоше, срећно и тужно,
лако је да се препозна јантар..
Ништа сем ње није ми нужно!

Поклањам јој, сведоци ви сте,
срце и разум, онако ђутуре.
Мењам проћердане аористе,
за обећавајуће футуре,

у сваком од наредних живота,
уз раме њој ћу одрастати..
Бићу капетан поморских флота
које неће никада застати,

лако победићу Харибде, Сциле,
у лахор претворићу цунами..
Њене ће очи, топле и миле,
лучоноше ми бити у тами..

Ту сам где сам морао доћи
још у доба великог праска..
Чувар страха у олујној ноћи,
којем стиска руку док ћаска,

ишчекујући да прва муња
расече небо као јатаган..
Усне су јој слатко од дуња,
додир чист, невино лаган..

Дивљи коњи сибирских степа
поносно јуре с ветром у гриви..
Оооо, да.. Толико је лепа..
За њу се рађа, воли, живи..

Пре и после

Пре љубави,

Возиш се до посла полупразним трамвајем.

гледаш поспане људе али им не памтиш лица.

После љубави, 

очи ти светле другачијим, топлијим сјајем,

налазиш њу у хиљаду безазлених ситница..

Пре љубави,

тачно у пет и четрдесет сат да звони навијаш, 

устајеш нагло, све ти је кнап, хронично журиш..

После љубави,

будиш се без сата, јастук рукама обавијаш,

на шампон њен мирише, видиш је  иако жмуриш..

Пре љубави,

палиш телефон и листаш спортске вести са Монда,

сензационалан пораз Реала у сред Мадрида..

После љубави,

читаш стотину њених сачуваних порука од онда,

смејеш се давним постовима са свог фејсбук зида..

Пре љубави,

сав свет ти је био обојен у црно, бело и сиво,

ниси разликовао понедељак од среде и петка..

После љубави,

знаш какав је осећај када се осетиш потребно, живо..

Сигуран си да би поново радио све исто од почетка..

Пре љубави,

питаш се за ким звоне звона..

После љубави,

знаш, живот - то је она..

Болети неће

Остави врата, светло не гаси,
нека су столице на тераси,
када одеш, сешћу у мрак..

Месец је црн, ваздух је горак,
хиљаду тона тежак ми корак,
ниједан растанак није лак..

Мислила си, болети неће,
а боли све јаче и јаче..
Оне што волиш, тек кад их изгубиш
схватиш колико ти значе..

Слепа за бол, глува за прекор,
бираш за своју победу декор,
клин којим ћеш избити клин..

Поглед је нем, додир је хладан,
о томе ћеш да мислиш сутрадан,
ниједан растанак није фин..

Мислио сам, болети неће,
а боли све јаче и јаче..
Оне што волиш, тек кад их изгубиш,
схватиш колико ти значе..

Твоје кад боли

Нисам лепио крила смолом да се лакше запале,

већ да полетим, најкраћим путем до тебе стигнем..

Руке раширио нисам да би ми очи заклапале,

већ да те ухватим око струка,

до неба дигнем..

Не сеци ми крила, руке не крши,

врео ми дах не називај млаким,

а ако почнеш - онда доврши,

убиј ме својим речима јаким,

па ме пореди, па ме повреди,

па реци да ниси мислила тако,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, боли баш јако,

твоје кад боли.. Боли баш јако..

Нисам да лакше се запале лепио крила смолом,

не, не желим судбину Икара и Дедала..

Већ да полетим, заувек се растанем са болом,

онога трена када ти будеш ми се предала..

Не крши ми руке, крила не сеци,

врео ми додир не називај лажним,

а  ако почнеш - до краја све реци,

убиј ме својим речима снажним..

Па ме пореди, па ме повреди,

ране ми посипај шакама соли,

када ме убијеш, онда не вреди,

твоје кад боли, јако боли,

твоје кад боли.. Јако боли..